Životna priča koja nikog ne ostavlja ravnodušnim!!!

Među retkim sitnicama koje čuvam u kutiji za nakit, kao prave dragocenosti i svedočanstva o svom životu, jeste i jedno malo crveno-žuto srce.

Napravljeno je davno, od glinamola, nevešto, obično, ali mi uvekl izmami suzu. Podseti me ne dan kada sam ga dobila...Bila sam još mlada i puna elana, ambiciozna, opterećena brojnim obavezama. Stalno razepeta između posla i porodice balansirala sam sve više i verovala da sve mogu i da ću na sve stići. Prema vlastitoj proceni prednost i značaj sam davala čas jednom, čas drugom.

Uglavnom je porodica trpela zbog posla, a onda gonjena grižom savesti sve sam češće nastojala da sve vreme koje nisam ostajala na poslu ili bila na službenom putovanju, posvetim sinu i mužu. Uzaludno sam nastojala da nadoknadim sve trenutke u kojima sam im bila potrebna, ali ih ipak nisam provodila sa njima.

Naravno, zbog posla kome sam bila beskrajno posvećena, gradeći karijeru.

Više se ne sećam šta je bilo tako važno tog dana na poslu. Dakle ništa epohalno, bez čega bi moj život bio manje zanimljiv i posao stao. Uglavnom po svog sina, kome je tada bilo pet godina, stigla sam poslednja u obdanište. Stajao je sam sa vaspitačicom, oči su mu bile pune suza. Prišao mi je držeći na dlanu majušno srce koje je sam napravio. Ta slika me ubola pravo u dušu. Njegove tužne oči vidim kada god dotaknem pogledom majušno žuto-crveno srce. Jednako me godinama boli, vreme ne umanjuje taj gorki osećaj. Okupirana svojim poslom nisam obraćala pažnju da su baš toga dana, u čast Osmog marta, dana žena, klinci u obdaništu spremali poklon za mame. Pošto je Osmi mart bio u subotu, tog petka svi su klinci svojim majkama poklonili te, svojom rukom rađene poklone. Moj sin je dugo čekao da mi preda srce, jer je baš toga dana njegova mama stigla mnogo posle ostalih.

Dosta je godina prošlo od tada. Nas dvoje smo sedeli u lepom luksuznom restoranu. Bio mi je rođendan. Odavno smo sin i ja bili jedini članovi naše porodice. Odrastao je, osamostalio se, ali je umeo da bude pažljiv i nežan. U času kada mi je govorio o tome kako mu je uvek teško da izabere poklon za mene, setila sam se malog crveno-žutog srca. Zaiskrila mi je suza. Pitala sam ga da li se seća toga srca. Pitala sam ga da li se seća tog dana.

Da, pa šta – rekao je. Tvrdio je da mu ne znači ništa. Ne pridaje nikakav značaj baš tom danu, ni tom događaju.

Ostala sam zapitana da li je baš tako. Da li me moj već odrasli sin samo teši, prikrivajući neprijatni deo sećanja na taj, za mene veoma tužan događaj iz njegovog detinjstva. Ili su to sećanje brisali događaji u životu u kome je bilo i gorčih i važnijih stvari od osmomartovskog detinjeg poklona?

Odavno mi više moj posao nije tako značajan. Usponi i padovi, radosti i razočaranja su se nizali i ja sam tek odlaskom u penziju shvatila da postoje mnogo značajniji segmenti života osim profesije i karijere. Odavno više ne slavim Osmi mart. Ali danas još pamtim taj trenutak kada je moj sin ispružio svoj detinji dlan na kome je bilo malo, crveno-žuto srce. I još me boli.

Nikada osobe koje mi znače ne bih podredila poslu niti bilo čemu drugom…

Izvor:opusteno.rs

 

ŠTA JE VAŽNIJE KARIJERA ILI PORODICA??

Odrekla sam se dece i jos puno toga zbog karijere. Nikad nisam bila majcinski tip. Bez uvrede ali ne razumem zene koje sede kuci i cuvaju decu a muz radi. Uvek bih se osecala podredjenom i zavisnom od muskarca tj muza. Kako bih mogla da vaspitavam rodjenu decu a da sam izdrzavano lice ili pod predpostavkom da imam cerku, ona bi se verovatno ugledala na mene i postala domacica umesto uspesne poslovne zene. Takodje smatram da cu puno vise doprineti i postici kao poslovan covek i biznismen nego kao kucna muva.

Dosta je tesko uskladiti oba. Mislim da je, ako covek i malim delom sebe zeli porodicu, ipak bolje da joj se posveti. Greske na tom polju tesko se ispravljaju. S druge strane, to ne znaci izgubiti sebe, svoj posao, zelju da se u njemu napreduje, svoja interesovanja. Za sada jos mogu da se klatim izmedju dead line-ova, izlazaka do 3h, putovanja, dokolice…

Koliko je to pitanje licnog izbora,toliko su od znacaja i volja,dobra organizacija i pomoc koja je zeni na raspolaganju.Mada,meni licno smeta to sto je u nasem drustvu jos uvek uvrezeno misljenje da zena MORA da bira izmedju porodice i karijere.Nije tako.

Sta to “mama domacica” ima,a “mama PR menadzerka”,recimo,nema?Vremena da se posveti svojoj deci? Ne bih rekla.Obdanista i vrtici nisu nuzno zlo nego potreba(pod uslovom da  vaspitacice ne pustaju Stoju ili serviraju krempite sa salmonelom,sto su,na srecu retki slucajevi)i prilika da deca,u okruzenju vrsnjaka,kroz igru sticu nova iskustva,prave izbore i cine prve korake ka samostalnosti.Da ne govorim o blagodetima i radosti koju bake,deke i deca mogu pruzati jedni drugima provodeci vreme zajedno.

Sa druge strane,mislim da svakako treba negovati neke male “rituale”(zajednicka setnja pre vecere,pomoc oko domacih zadataka,pricica za laku noc,parkic subotom,svecani nedeljni rucak,drustvene igre…)u slobodno vreme i ne odstupati od njih.Dete treba da zna da mama mora da radi,ali i da postoji kvalitetno vreme svakoga dana koje zajedno  provode.Bitan je kvalitet,a ne kvantitet zajednickog vremena.Da li “mama domacica” koja,primera radi,nakon kuvanja i spremanja,gleda sapunice ili kafenise sa prijateljicom dok se deca igraju u drugoj sobi,kvalitetno provodi vreme sa svojim detetom? Kada biste birali jednu od krajnosti koju biste izabrali, lik karijeriste ili kućanice? (za žensko)

Slušam neki dan od kolegice mama mi priča bila na vjenčanju dvoje ljudi, uzeli se sa pedeset godina, neki dan. Ona karijerista, kao i on, bilo im bitno u životu da izgrade karijeru, čitav život je gradili, sad izgradili i skontali da im fali nešto u životu. I pitam je je l’ hanuma sretna, kaže nije, šta će nema djece, nema ni razlike izmedju braka i veze s tim likom.

Mislim da karijera i pare ništa ne znače kad nema potomaka kome bi se ostavili. Smatram takodjer da je neka čovjekova potreba da ima porodicu, osobno nisam baš onaj tip feministkinje koji kaže da žene mogu bez muškarca, mogu, ali nekako mi nije to to, sta ćeš sam cijeli život, bez djece, bez muža. Nisam ni za onaj slučaj udaj se sa 16 rodi djecu i ovisi o mužu nek’ te maltretira i to sve, ali opet prije bih izabrala porodicu, nego karijeru.  Šta vi kažete na to? Imate li nekih iskustava da ste jedan od navedenih profila i da li ste istinski sretni zbog toga?

Kad sam bio na zapadu upoznao sam bračni par, oboje visoko obarazovani, desetine hiljada prihoda mjesečno sigurno. Našli se sa 35, oboje oduvijek grade karijeru. Na posao odu u 7, ona se vrati oko 5, on oko 7, odspavaju jer su mrtvi umorni i onda nastave da rade zadatke sa posla dok im se ne prispava i onda u krevet. Ljudi mi kažu da oni putuju, njima djeca ne trebaju jer nebi imali vremena za njih, a ona kao ne voli toliko djecu, već ima mačku. Muž radi i vikendom, ona ne, tako da kad je sama ima mačku pa nju mazi, kupuje odjeću za mačku i šeta je. Oni kažu da je smisao njihovog života da rade, da zarade jer je najlakši dio pare potrošiti, da putuju, da vide nove stvari, da probaju novu hranu, pogledaju neki dobar film, da kupe nešto sebi i to je to. Njihov odnos je znači na nivou sarajevske tržnice.. ona njemu spremi ručak, on njoj za protiv uslugu pokosi travu oko kuće, i tako taj rad, ja tebi, ti meni. razmjenili što smo trebali, hvala doviđenja molim. Brat mi je na zapadu njihov komšija, baš mi sad priča kako je došao za praznike.. pogodite šta? Mužu proradio očinski instinkt i on bi dijete jer je već stigao u 40te, a ona neće jer ne želi takvu brigu u životu (doslovno to je rekla). Izgubila njegovu pažnju, odnosi im se pogoršali i eno ih hoće da se razvode..