Neobičan i kratak život– dečaka kome je vuk bio čovek, a čovek vuk

Osamdesetih godina, tačnije 1988. godine negde na tromeđi BiH, Crne Gore i Srbije, lovci su u čoporu vukova ugledali dečaka koji se kretao četvoronoške.

Vukove su ubili, a dečaka uhvatili. Telo mu je bilo prekriveno ranama i ogrebotinama, bio je neuhranjen, modar, nije znao da govori…

Nisu znali ko je, odakle je, čiji je, ništa. Dali su mu ime Haris Pućurica.

Smešten je u centralno prihvatilište za decu i omladinu u Beogradu, gde je ostao do 1992. godine. Tada je stigla naredba da se deca vraćaju u one centre iz kojih su došla.

Haris je vraćen natrag u BiH.

O njegovom kratkom i neobičnom životu snimljen je film „Ničije dete”, reditelja Vuka Ršumovića, koji je na festivalu u Veneciji pobrao simpatije publike i tri nagrade.

Harisovo poreklo je ostalo misterija. Možda se jednostavno odšetao ka šumi od roditelja, možda su ga mesecima tražili i nisu uspeli pronaći. Možda je bio ostavljeno dete,

a možda su roditelji imali saobraćajnu nesreću, a on je jedini preživio i izgubio se negde u gustim šumama. Možda… Niko ga nije tražio, a nije ni on.

 

O njegovom životu zna se samo onoliko od kad su ga pronašli pa do dana kada je kao prilično socijalizovano dete, četiri godine kasnije napustio beogradsko Centralno prihvatilište za decu i omladinu.

Ime su mu dali lovci i tako mu odredili i naciju i veru. Odakle je došao i gde je posle otišao i danas je misterija. Neki tvrde da su čuli kako je poginuo negde na ratištu u Bosni.

Uglavnom, nikad se više nije javio nikom.

Treba pomenuti da je sama socijalizacija u Domu išla jako teško. Nije se bojao ljudi, ali jeste tehnologije. U početku je odbijao kuvanu hranu i jeo s poda ili kante za smeće.

Nije imao higijenske navike. Često su ga nalazili u čučećem položaju ispod stola.

Nakon mnogo truda uspio je da nauči da govori, a poslije i da čita i piše. Uprkos svemu deca su ga prihvatila i pomagala mu na sve načine.