Kada ostarimo nećemo žaliti što smo malo putovali ili loše vaspitali decu

U životu svakog čovjeka nastupi vrijeme kad se sumiraju životni rezultati. Kada se uoče greške i podvuče crta, dolazi mudrost. To se obično dešava u trećem dobu.

I onda, kad se osvrnete na ceo svoj život, dođete do saznanja da ste puno toga radili pogrešno i nerazumno trošili vrijeme, koje se više nikada nećete vratiti.

Zašto ćemo se žaliti u starosti?

U starosti nećemo najviše žaliti što smo malo putovali.

Niti što smo malo pažnje posvetili svom duhovnom razvoju.

I ne zato što smo loše vaspitali decu.

Niti što se nismo posvetili umetnosti. Iako ćemo možda i žaliti zbog toga – kako pišu neki psiholozi, koji su još daleko od starosti.

Razgovarala sam s mnogim vrlo starim ljudima, koji nisu bili nimalo senilni. Najviše od svega su žalili što su dozvolili da ih iskorišćavaju.

Trpeli su nezasluženo maltretiranje. Zašto nisam umela da se oduprem, kada me šef terao da radim za troje?  pitala se jedna stara dama.

 

A druga se prihvatila rodbine koja je došla u goste, iako je u jednoj sobi živjela sa dvojicom dece i mužem. Ostali su nedjeljom u gostima, a ona je čistila, prala, kuvala i služila, kako što se od nje i očekivalo – samo, koje je imalo prava da očekuje?

Neko je trpeo zlostavljanje pijanog muža.

Neko bezočne zahtjeve sasvim tuđih ljudi. Ne iz malodušnosti ili straha – već naprosto da nikoga ne uvredi i ne povredi.

Da ostaneš dobar u tuđim očima. Svi su najviše žalili zbog toga i razmišljali naglas, kao bi sada, iz perspektive ovih godina, sve jednostavno i mirne duše odbili.

Toplu vodu imala je jednom nedeljno, a cela porodica bi se tog dana sjatila kod žena sa troje dece, da se opere. Naravno, svi su se i kupali, a ona nije stizala da opere i okupira svoju decu.

I u devedesetoj se sećala toga s gorčinom i čuđenjem – ali ne zašto su rođaci to radili, već što nije umela da ih odbije…

A bila je i te kako ljuta!

Eto čega će nam sigurno biti žao – vremena koja smo stratili bez potreba i smisla, uzaludnih napora, besmislenih  žrtava  i dobrovoljnog ropstva.

Nepotrebnog trpljenja, koje niko nije umeo da ceni. I zato nema potrebe da se previše trpi. Tada ćete ostati snage i vremena za putovanja, i za decu, i za unuke i za umjetnost.

Sačuvao sam zdravlje, a nećete ostati gorčina u duši. Samo morate naučiti da kažete – ne! Gotovo sam.

Jednostavno ignorišem bezobzirne zahteve i posvetiti se umetnosti, putovanju ili odmoru. Ili vaspitanju dece…