Je li Švedska bila u pravu?!

Slušati epidemiološku struku u Švedskoj znači kretati se bez maske u zatvorenim javnim prostorima, slobodno izlaziti u restorane, kafiće i ići u školu.

Zapravo, u Švedskoj se može sve ono što se u ostalim evropskim zemljama u poslednjih godinu dana smatralo glavnim oružjima protiv širenja virusa – lokdaun, policijski čas,

zatvaranje granica, obavezno nošenje maski i slične mere kojima se drastično menja svakodnevica građana.

Švedska vlada je odlučila da mere koje preduzima protiv pandemije trebaju biti utemeljene na dokazima. Njihov stav je da ako se pogledaju mere koje sada preduzimaju različite zemlje,

videće se da one imaju vrlo malo temelja u dokazima.

“Ono što sigurno znamo poznato je već više od 150 godina, a to je da u pandemiji treba prati ruke kako zbog sebe tako i zbog drugih. Ali ostalo, poput zatvaranja granica,

zatvaranja škola, socijalnog udaljavanja, uglavnom nema znanstvenu podlogu”, rekao je jedan od vodećih švedskih epidemiologa.

 

Švedska struka tako je zaključila da zatvaranje nosi više štete nego koristi i da ima vrlo ograničen učinak.

Iako je pod pritiskom koronavirusa u jesen prošle godine i Švedska donekle pooštrila mere, strategija se u suštini nije bitno promenila.

I dalje je njihov stav da je talas zaraze nezaustavljiv i da će svaku zemlju na kontinentu pogoditi podjednakom snagom bez obzira na preduzete mere.

Danas, godinu dana pa i više od početka pandemije, Švedska ima devetu najveću stopu zaraze u Europi i šestu najmanju stopu smrtnosti na kontinentu prema podacima

Evropskog centra za prevenciju i kontrolu bolest.

Švedski je bolnički sistem uz dosta naprezanja i zahvaljujući enormnim materijalnim resursima uspeo da izdrži dva velika talasa zaraze i sada se nalazi usred trećeg,

a švedski građani i dalje uživaju verovatno najveću slobodu od epidemioloških restrikcija u Evropi.

Međutim, švedski pristup pandemiji nije bajkovita priča, nego u svakom pogledu skupo plaćena bitka za normalan život i zdravlje nacije, koja je ostavila mnoga neodgovorena pitanja.

Nedeljama je švedska struka uveravala javnost da se pandemija neće dogoditi, a dogodila im se i u nekim danima od koronavirusa umiralo je i preko 100 ljudi.

Onda je isti onaj epidemiolog s početka teksta rekao: “Švedska nije uspela da zaštititi starije građane, nismo se dovoljno potrudili.

Trebalo je da ranije zabranimo posete domovima za starije i nemoćne osobe.”

O švedskoj strategiji jedni su pisali kao opasnom eksperimentu na vlastitu stanovništvu, drugi su Švedsku nazivali poslednjom oazom ličnih sloboda u Evropi,

a treći su širili senzacionalističke priče o “pomoru staraca” i uskraćivanju kiseonika ili intenzivne nege umirućim pacijentima.

Pojavilo se i nekoliko katastrofičnih projekcija, tražilo se i hapšenje vodećeg švedskog epideiologa, počeli su i da mu prete smrću, a on je tvrdio da je švedska statistika precizna i

da je to verovatno razlog zašto su njihove brojke realističnije i što se čini da imaju više slučajeva nego mnoge druge zemlje.

Šveđani nikada nisu prihvatili maske, glavni epidemiolog je čak i podsticao boravak napolju, mere su se iz meseca u mesec menjale, ali nikad drastično i na kraju se

pokazalo da je švedski višak smrtnosti od 7,7 posto tek na 22. mestu među 30 evropskih zemalja

 

Početkom februara, dok je Švedska svakog dana na oko 10.3 milijona stanovnika imala oko 4.000 novozaraženih, javnost se bavila pitanjem treba li poći na skijanje,

a glavni švedski epidemilog Tegneli je odbio da pozove građane da ne putuju u planine i švedska skijališta bila su rasprodata.

U međuvremenu, počel aje vakcinacija građana protiv koronavirusa, a pitanje da li su Šveđani pogrešili u pandemijskoj strategiji ili postupili razboritije od većine

evropskih zemalja verovatno nikad neće dobiti odgovor.

Ostaje činjenica da je Švedska u pandemiji što se tiče javnog zdravstva prošla bitno lošije od nordijskih suseda i bitno bolje od ostatka Evrope.

U par rećenica i sada se švedska startegija svodi na ovo:

“Ljudi koji bi inače umrli za nekoliko meseci umiru danas i naravno da to nije dobro, ali učinci lokdauna imatće još strašnije dugoročne posledice koje još nismo ni počeli sagledavati.

Vrlo mali postotak ljudi ozbiljno oboleva, još manji umire, a glavnina pandemije događa se tamo gde je ne vidimo, kod ljudi sa zanemarivim simptomima koji nikad neće

zatražiti lekarsku pomoć. Virus se neće zaustaviti dok se ne nađe u slepoj ulici, odnosno dok ne postignemo kolektivni imunitet, preležavanjem ili vakcinacijom ili sa obe stvari.”