Duboko u srcu gajim nadu…

Majka ne priča sa mnom mesecima. Što je uobičajeno za nju, pošto se stalno svađa sa svima iz familije.

Otišla je pre 18 godina u inostranstvo i od tada gleda na nas kao na niža bića. Za moj rođendan su me zvale sve tetke redom da vide da li mi je majka čestitala.
A kad su čule da nije, svaka mi je samo kazala: “A dobro, sine, ne nerviraj se, znaš da je ona takva.”
I otac mi je isto rekao, jer nema tu više ništa drugo i pametno da se kaže, ali videlo se da se potresao više i od mene.
Danas sam otišla do njene kuće ovde u Srbiji, dok ona nije tu, da bih odnela poklon koji sam joj još odavno namenila.
Nisam ostavila poruku, nije ni bitno da zna od koga je, verovatno i nema pojma da još uvek imam ključ, već hoću da vidi da je nekome još stalo.
Svi mi kažu da batalim jer je ceo život užasna prema svima i neće umeti to da ceni.
Verujem da su u pravu, nažalost, ali ipak negde duboko u srcu gajim nadu da će bar jedan put u životu uspeti nečemu da se obraduje.